Jesenja prihrana pčela i zimske pčele: da li sirup zaista povećava njihov broj?
Jesenja prihrana pčela i stvaranje zimskih pčela jedna su od tema o kojima se među pčelarima decenijama ponavljaju veoma čvrste preporuke. Često se može čuti: „Počni stimulativno da prihranjuješ krajem leta kako bi matica zalegla što više zimskih pčela.“
Na prvi pogled to zvuči sasvim logično: više hrane trebalo bi da znači više legla, više legla više mladih pčela, a više mladih pčela jače društvo za zimu.
Međutim, kada se pogleda šta su naučnici zaista merili u kontrolisanim eksperimentima, slika postaje mnogo složenija.
Šećerna prihrana u određenim uslovima može povećati ili produžiti odgajanje legla, ali više jesenjeg legla nije automatski isto što i veći broj kvalitetnih, dugovečnih zimskih pčela. Zdravstveno stanje društva, dostupnost kvalitetnog polena, obim legla, nivo infestacije varoom, virusno opterećenje, telesne rezerve radilica i sezonske promene u samom društvu veoma su važni delovi iste priče.
Najkraći odgovor:
Sirup nije „prekidač“ kojim pčelar uključuje proizvodnju zimskih pčela. On je izvor ugljenih hidrata koji, kada je dotok hrane ograničavajući faktor, može doprineti održavanju legla. Ali cilj pripreme društva za zimu nije maksimalna količina legla što je moguće kasnije, već dovoljno brojna populacija zdravih radilica koje su razvile fiziologiju dugovečne zimske pčele.
Šta je zapravo zimska pčela?
Da bismo pravilno razumeli prihranu, prvo moramo razjasniti šta podrazumevamo pod zimskom pčelom.
Zimska pčela nije posebna vrsta radilice niti pčela koju matica „programira“ dok polaže jaje. Genetski gledano, reč je o istoj radilici vrste Apis mellifera, ali ona tokom razvoja i ranog odraslog života može ući u veoma različito fiziološko stanje od kratkovečne letnje radilice.
Tipične letnje radilice tokom intenzivne sezone relativno brzo prolaze kroz poslove hraniteljice, kućne pčele i izletnice. Zimske, odnosno dugovečne diutinus radilice, održavaju fiziološko stanje koje im omogućava da žive mesecima i sačuvaju sposobnost da u proleće učestvuju u odgajanju novih generacija.
Kod njih su naročito značajni dobro razvijeno masno telo, proteinske i lipidne rezerve, stanje hipofaringealnih žlezda i metabolizam povezan sa vitelogeninom i dugovečnošću.
Važna razlika: mlada pčela izležena u jesen i kvalitetna zimska pčela nisu nužno sinonimi. Kalendarska starost govori koliko je pčela stara; fiziologija zimske pčele govori kakvu je životnu strategiju ta radilica razvila.
O sezonskom nastanku ove populacije već smo pisali u tekstu kada se rađaju zimske pčele i od čega to zavisi.
Da li matica zaista „zaleže zimske pčele“?
Izraz „matica zaleže zimske pčele“ praktičan je u svakodnevnom pčelarskom govoru, ali sa biološkog stanovišta nije sasvim precizan.
Matica polaže oplođena jaja iz kojih nastaju radilice. Ona ne polaže posebnu kategoriju „zimskih jaja“.
Da li će radilica koja iz tog jajeta nastane postati kratkovečna letnja pčela ili deo dugovečne zimske populacije zavisi od uslova u kojima se razvija i živi: količine i vrste poslova u društvu, prisustva legla, kvaliteta ishrane, sezonskog stanja kolonije, zdravstvenog statusa i drugih signala.
Zbog toga je preciznije reći:
Pčelar ne podstiče maticu da polaže „jaja zimskih pčela“. On svojim postupcima može da utiče na uslove u kojima će određene generacije radilica nastati i razviti se.
Zimske pčele ne nastaju jednog određenog dana
U pčelarskoj literaturi često se navode precizni datumi kada navodno počinje „proizvodnja zimskih pčela“. Takvi datumi mogu biti praktične orijentacione tačke za određeno podneblje, ali ih ne treba pretvarati u univerzalni biološki zakon.
Jedan od posebno važnih radova na ovu temu objavili su Heather Mattila, J. L. Harris i Gard Otis 2001. godine. Istraživači su u kolonije tokom kasnog leta i jeseni unosili obeležene kohorte tek izleglih radilica i pratili koliko dugo one žive.
Utvrđeno je da se udeo dugovečnih zimskih pčela povećavao postepeno. Nije postojao jedan dan kada se društvo jednostavno „prebacilo“ sa letnjih na zimske pčele.
Još zanimljivije, promena matice tokom leta pomerila je vreme pojavljivanja dugovečnih radilica. To je pokazalo da na formiranje zimske populacije ne utiču samo temperatura ili datum u kalendaru, već i signali koji nastaju unutar samog pčelinjeg društva.
Naučni izvor: Mattila, H. R., Harris, J. L. & Otis, G. W. (2001), Timing of production of winter bees in honey bee (Apis mellifera) colonies, Insectes Sociaux 48, 88–93.
https://doi.org/10.1007/PL00001764
Zato je mnogo tačnije govoriti o periodu prelaska ka zimskoj populaciji nego o jednom datumu „rađanja zimskih pčela“.
Da li šećerni sirup povećava količinu legla?
Može – ali ne mora.
Jedan od klasičnih eksperimenata koji je direktno ispitivao ovo pitanje objavili su J. B. Free i Yvette Spencer-Booth u časopisu The Journal of Agricultural Science.
Društva hranjena šećernim sirupom poređena su sa kontrolnim društvima. U jednoj godini, kada su vremenski i pašni uslovi bili nepovoljniji, prihranjivanje je povećalo odgajanje legla tokom hranjenja i izvesno vreme nakon njega.
Ali u drugoj godini, kada su prirodni uslovi bili povoljniji, prihranjivanje nije dovelo do povećanja količine legla.
To je veoma važna lekcija.
Šećerni sirup nije hormon za maticu. On je izvor ugljenih hidrata. Kada nedostatak energetskog unosa ograničava odgajanje legla, uklanjanje tog ograničenja može dati odgovor društva. Kada energija nije ograničavajući faktor, dodatni sirup ne mora izazvati očekivanu reakciju.
O ulozi šećernog sirupa i njegovim ograničenjima detaljnije smo pisali u članku hranjenje pčela šećernim sirupom – prednosti i naučne činjenice.
Naučni izvor: Free, J. B. & Spencer-Booth, Y. (1961), The effect of feeding sugar syrup to honey-bee colonies.
https://doi.org/10.1017/S0021859600047614
Najvažnije pitanje: da li više jesenjeg legla znači više zimskih pčela?
Ne možemo staviti znak jednakosti između te dve stvari.
Više legla ≠ automatski više kvalitetnih zimskih pčela.
Heather Mattila i Gard Otis eksperimentalno su menjali dostupnost polena tokom jeseni kako bi ispitali šta se događa sa leglom i nastankom dugovečne populacije.
Kada su društva imala produženu dostupnost polena, duže su održavala odgajanje legla i proizvela više radilica tokom jeseni.
Da se eksperiment završio samo prebrojavanjem legla i mladih pčela, mogli bismo zaključiti da je to očigledno bolje.
Međutim, istraživači su pratili i prelazak ka dugovečnim radilicama.
Produženo odgajanje legla odložilo je pojavu zimskog fenotipa. Smanjivanje raspoloživosti polena i obima odgajanja legla bilo je povezano sa sezonskim prelaskom društva ka populaciji dugovečnih pčela.
To nikako ne znači da pčelama treba uskraćivati polen. Polen je neophodan.
Znači nešto drugo i mnogo važnije:
Nauka ne daje osnov za preporuku da je cilj pčelara maksimalna količina legla što je moguće kasnije u jesen. Maksimum legla i optimum za prezimljavanje nisu nužno ista stvar.
Naučni izvor: Mattila, H. R. & Otis, G. W. (2007), Dwindling pollen resources trigger the transition to broodless populations of long-lived honeybees each autumn, Ecological Entomology.
https://doi.org/10.1111/j.1365-2311.2007.00904.x
Velika količina legla nije biološki besplatna
Ovo je deo priče koji se u praktičnom pčelarstvu često zanemaruje.
Kada pčelar vidi veliku površinu legla, prirodno je da je doživi kao dobitak: iz svake ćelije uskoro će izaći nova pčela.
Ali odgajanje tog legla zahteva rad hiljada hraniteljica, proizvodnju hrane za larve, polen i druge nutrijente, održavanje temperature legla i značajan metabolizam odraslih radilica.
Drugim rečima, leglo predstavlja buduću populaciju, ali njegovo odgajanje ima fiziološku cenu za sadašnju populaciju.
Smedal i saradnici eksperimentalno su pokazali da feromonski signali legla utiču na fiziološke sisteme povezane sa dugovečnošću radilica. Njihov rad nosi veoma ilustrativan naziv: Brood pheromone suppresses physiology of extreme longevity in honeybees.
Prisustvo i odgajanje legla deo su reproduktivnog režima društva. Kako količina legla opada, radilice se mogu sve više preusmeravati ka fiziološkom stanju karakterističnom za dug život.
Naučni izvor: Smedal, B., Brynem, M., Kreibich, C. D. & Amdam, G. V. (2009), Brood pheromone suppresses physiology of extreme longevity in honeybees (Apis mellifera).
https://doi.org/10.1242/jeb.035063
Praktična poruka: Kasno leglo nije samo po sebi „loše“, niti treba pokušavati da ga pčelar veštački prekida. Ali nije ispravno ni smatrati da je svako dodatno povećanje legla u kasnu jesen automatski korist za prezimljavanje.
Koliko je polen važan za kvalitet zimskih pčela?
Izuzetno je važan.
Polen je glavni izvor proteina, esencijalnih aminokiselina, lipida, masnih kiselina, vitamina, minerala i drugih materija potrebnih za rast larvi i fiziologiju odraslih pčela.
Kvalitetna polenska ishrana omogućava mladim radilicama da izgrade telesne rezerve i sintetišu proteine koji će imati važnu ulogu tokom dugog zimskog života.
Ali moramo razlikovati dve tvrdnje:
- „Pčelama je polen potreban.“ – tačno.
- „Ako dodamo još polena ili proteinske hrane, dobićemo više zimskih pčela.“ – ne mora biti tačno.
Mattila i Otis su u drugom eksperimentu menjali količinu dostupnog polena tokom jeseni i zatim merili ne samo leglo, već i koliko zimskih pčela dočeka proleće, njihovu telesnu masu, proteinsko stanje i sposobnost društava za prolećni razvoj.
Dodavanje polena tokom jeseni nije povećalo broj zimskih pčela koje su preživele do proleća niti je u tom eksperimentu poboljšalo merene pokazatelje njihovog učinka.
To je odličan primer jednog važnog biološkog pravila:
Ako deficit ne postoji, dodavanje još jednog nutrijenta ne mora doneti dodatnu korist.
Više o osnovnoj ulozi polena možete pročitati u našem tekstu važnost polena za pčele – ishrana i zdravlje kolonija.
Naučni izvor: Mattila, H. R. & Otis, G. W. (2007), Manipulating pollen supply in honey bee colonies during the fall does not affect the performance of winter bees, The Canadian Entomologist.
https://doi.org/10.4039/n06-032
Da li proteinske pogače stvaraju više kvalitetnih zimskih pčela?
Ovde treba izbeći obe krajnosti.
Nije opravdano tvrditi da je proteinska prihrana uvek potrebna, ali nije opravdano ni zaključiti da je beskorisna.
Pravo pitanje glasi:
Postoji li u konkretnom društvu stvarni nutritivni nedostatak koji ovom prihranom pokušavamo da ispravimo?
Ako prirodnog polena ozbiljno nedostaje u periodu kada društvo odgaja važne generacije radilica, kvalitetna dopunska hrana može imati opravdanje.
Ako društvo već ima dovoljan dotok raznovrsnog polena i odgovarajuće rezerve perge, rutinsko dodavanje proteinske hrane ne znači automatski bolji rezultat.
DeGrandi-Hoffman i saradnici upoređivali su kolonije koje su koristile prirodnu polensku pašu sa društvima hranjenim proteinskim suplementima. U uslovima njihovog eksperimenta prirodni polen imao je povoljniji nutritivni profil, pčele su ga bolje iskorišćavale, a određeni pokazatelji zdravstvenog stanja bili su povoljniji kod kolonija sa prirodnom pašom.
To nije dokaz da je svaki proteinski dodatak loš. To je dokaz da prirodni polen predstavlja mnogo složeniju hranu od prostog procenta proteina navedenog na deklaraciji.
O mogućnostima i ograničenjima dodatne proteinske hrane više možete pročitati u tekstu zamena za polen kod pčela – pogače, suplementi i greške.
Naučni izvor: DeGrandi-Hoffman, G. et al. (2016), Honey bee colonies provided with natural forage have lower pathogen loads and higher overwinter survival than those fed protein supplements, Apidologie 47, 186–196.
https://doi.org/10.1007/s13592-015-0386-6
Šta pokazuje veliko istraživanje objavljeno 2026. godine?
Posebno je vredno uključiti veoma novo istraživanje objavljeno 8. jula 2026. godine u časopisu Journal of Economic Entomology.
Vanessa Corby-Harris i saradnici iz USDA-ARS tokom dve godine pratili su približno 700 komercijalnih pčelinjih društava u dva pčelinjaka u Severnoj Dakoti.
Ispitivali su različite komercijalne proteinske obroke, prirodni polen, a u jednom delu eksperimenta i grupu koja nije dobijala dodatnu proteinsku hranu.
U drugom eksperimentu neprihranjivana društva ostvarila su rezultate uporedive sa društvima hranjenim prirodnim polenom ili suplementima. Autori zato zaključuju da jesenja dopunska ishrana nije uvek neophodna.
Ovo istraživanje je veoma značajno upravo zato što je urađeno u komercijalnim uslovima i na velikom broju društava.
Ali rezultat ne treba nekritički preslikavati na Srbiju. Društva su bila deo američkog komercijalnog sistema koji uključuje hladno skladištenje i kasnije korišćenje za oprašivanje badema. Vrednost rada nije u stvaranju univerzalnog recepta, već u snažnom dokazu da se korist od dodatne hrane mora posmatrati u odnosu na stvarne potrebe društva.
Naučni izvor: Corby-Harris, V. et al. (2026), Comparable performance of commercial honey bee (Hymenoptera: Apidae) colonies under alternative fall feeding strategies, Journal of Economic Entomology.
https://doi.org/10.1093/jee/toag203
Varoa i virusi – među najvažnijim dokazanim faktorima kvaliteta zimske populacije
Ovde dolazimo do dela koji pčelar nikako ne bi smeo da zanemari dok razmišlja o stimulativnoj prihrani.
Pre nego što pitamo koliko dodatnog legla možemo proizvesti, treba da pitamo u kakvom će se zdravstvenom okruženju to leglo razvijati.
Varroa destructor se razmnožava upravo u poklopljenom leglu. Pored direktnog parazitiranja na pčeli, ona je tesno povezana sa širenjem i povećanjem značaja virusnih infekcija, naročito virusa deformisanih krila – DWV.
Van Dooremalen i saradnici eksperimentalno su smanjivali infestaciju varoom u različito vreme i zatim pratili dugovečnost pojedinačnih pčela i uspeh prezimljavanja čitavih društava.
Rezultat je pokazao da je za buduće zimske radilice posebno značajno da nivo varoe bude nizak pre i tokom perioda u kome se te pčele razvijaju.
Drugim rečima, nije dovoljno samo imati nizak broj varoa kada je društvo već ušlo u zimu ako su najvažnije generacije zimskih radilica prethodno prošle kroz razvoj pod visokim parazitskim pritiskom.
Jedna od najvažnijih praktičnih poruka ovog članka:
Nije važno samo koliko varoe ima u oktobru ili novembru. Izuzetno je važno koliko je varoe bilo u vreme kada su se razvijale pčele od kojih očekujemo da žive do narednog proleća.
Detaljno o biologiji parazita, praćenju infestacije i kontroli možete pročitati u našem vodiču varoa kod pčela – simptomi, šteta i suzbijanje.
Naučni izvor: van Dooremalen, C. et al. (2012), Winter Survival of Individual Honey Bees and Honey Bee Colonies Depends on Level of Varroa destructor Infestation, PLOS ONE.
https://doi.org/10.1371/journal.pone.0036285
Varoa i virus deformisanih krila
Dainat i saradnici dodatno su pokazali značaj veze između varoe, DWV-a i dugovečnosti zimskih radilica.
Pčele iz društava koja nisu uspešno prezimela imale su kraći životni vek, a viši nivoi Varroa destructor i DWV bili su povezani sa smanjenom dugovečnošću zimskih pčela.
To praktičnom pčelaru menja perspektivu.
Može se stimulativnom prihranom dobiti nešto više legla. Ali ako se tih dodatnih desetine hiljada ćelija razvijaju u trenutku visokog nivoa varoe i virusnog pritiska, broj proizvedenih pčela ne govori dovoljno o kvalitetu populacije koju ćemo imati tokom zime.
Naučni izvor: Dainat, B., Evans, J. D., Chen, Y. P., Gauthier, L. & Neumann, P. (2012), Dead or Alive: Deformed Wing Virus and Varroa destructor Reduce the Life Span of Winter Honeybees, Applied and Environmental Microbiology.
https://doi.org/10.1128/AEM.06537-11
Paradoks stimulativne prihrane
Najlakše ćemo razumeti problem ako zamislimo dva hipotetička društva.
| Društvo A | Društvo B |
|---|---|
| Posle stimulacije ima veliku površinu legla. | Ima nešto manju površinu legla. |
| Visoka infestacija varoom. | Nizak nivo varoe. |
| Slab ili jednoličan polenski unos. | Dovoljna kvalitetna polenska ishrana. |
| Društvo dugo ostaje u intenzivnom režimu odgajanja legla. | Leglo se prirodno smanjuje i društvo prelazi ka zimskom režimu. |
Ako bismo procenu izvršili samo brojanjem ramova legla, društvo A izgledalo bi kao pobednik.
Ali na osnovu onoga što znamo o parazitima, ishrani i fiziologiji dugovečnosti, ne možemo zaključiti da će ono zbog toga imati bolju zimsku populaciju ili bolje prezimeti.
Upravo tu nastaje paradoks stimulativne prihrane:
Pčelar može uspešno povećati količinu legla, a da time ipak nije rešio glavni problem – proizvodnju dovoljnog broja zdravih i dugovečnih zimskih radilica.
Da li to znači da broj zimskih pčela nije važan?
Naravno da je važan.
Ni ovde ne treba otići u suprotnu krajnost.
Pčelinjem društvu za dobro prezimljavanje treba odgovarajuća brojnost. Veća i dobro organizovana populacija ima više mogućnosti za termoregulaciju, raspodelu rada i prolećni razvoj.
Međutim, broj i kvalitet nisu suprotstavljeni ciljevi.
Pravi cilj je:
DOVOLJNO MNOGO + DOVOLJNO KVALITETNIH PČELA.
Ne „što više po svaku cenu“, ali ni „broj nije bitan“.
Ako sirup nije fabrika zimskih pčela, zašto onda prihranjujemo?
Zato što stimulacija legla nije jedini, niti nužno najvažniji razlog za jesenju prihranu.
Pčelinjem društvu potrebne su dovoljne ugljenohidratne rezerve za zimovanje. One predstavljaju gorivo za metabolizam pčela i termoregulaciju zimskog klubeta.
Zato moramo jasno razlikovati tri potpuno različita cilja:
- stimulativna prihrana – pokušaj uticaja na dinamiku odgajanja legla;
- dopuna zimskih rezervi – obezbeđivanje dovoljne količine energetske hrane za prezimljavanje;
- proteinska dopunska ishrana – pokušaj nadoknade stvarnog nedostatka kvalitetnog polena.
To nisu sinonimi.
Društvu kome nedostaje nekoliko kilograma zimskih rezervi hranu treba obezbediti čak i ako od toga ne nastane ni jedna jedina dodatna ćelija legla. U tom slučaju svrha prihrane nije „stimulacija matice“ već sprečavanje nestašice hrane tokom zime.
Quinlan i saradnici uporedili su prezimljavanje društava na različitim ugljenohidratnim izvorima: medu, saharoznom sirupu, visokofruktoznom kukuruznom sirupu i invertovanom sirupu.
Nisu pronašli statistički značajne razlike u preživljavanju i konačnoj veličini kolonija, ali jesu utvrdili određene razlike u fiziološkom stanju radilica, što dodatno pokazuje da nije svejedno posmatramo li samo broj živih pčela ili i njihov nutritivni status.
Naučni izvor: Quinlan, G. et al. (2023), Carbohydrate nutrition associated with health of overwintering honey bees, Journal of Insect Science 23(6), 16.
https://doi.org/10.1093/jisesa/iead084
Šta onda pčelar treba da proveri pre nego što odluči da prihranjuje?
Umesto automatskog recepta vezanog za datum u kalendaru, mnogo ozbiljniji pristup je da pčelar pročita stanje društva.
1. Koliko hrane društvo zaista ima?
Najpre treba proceniti zalihe. Ako društvo nema dovoljno energetske hrane za bezbedno prezimljavanje, dopuna rezervi ima jasan smisao bez obzira na njen uticaj na maticu.
2. Postoji li prirodan unos nektara ili drugih ugljenih hidrata?
Ako postoji dobar prirodni unos, dodatni sirup možda neće promeniti dinamiku legla. Upravo to je jedan od razloga zbog kojih isti način stimulacije različitih godina može dati različit rezultat.
3. Ima li u košnici polena i perge?
Nije dovoljno gledati samo medne vence. Društvo koje intenzivno odgaja leglo mora imati i odgovarajuću proteinsko-lipidnu ishranu.
4. Postoji li slobodan prostor za zaleganje?
Ako su centralni delovi saća blokirani hranom ili ako matica nema odgovarajuću površinu saća za polaganje jaja, dodatni sirup neće sam stvoriti prostor.
5. Koliki je nivo infestacije varoom?
Ovo pitanje treba postaviti pre pokušaja pravljenja dodatnog legla, a ne tek posle njega.
Ako je nivo varoe visok, dodatno leglo istovremeno predstavlja i dodatni reproduktivni prostor za parazita.
6. Da li društvo već prirodno smanjuje leglo?
Postepeno smanjivanje legla krajem sezone nije automatski znak da nešto nije u redu. Ono može biti deo normalnog sezonskog prelaska društva ka zimskom režimu.
7. Kakva je ukupna snaga i zdravstveno stanje društva?
Prihrana ne može sama rešiti problem loše matice, veoma slabe populacije, bolesti ili ozbiljne infestacije parazitima.
Praktično pravilo koje proizlazi iz naučnih dokaza
Prihrana treba da rešava konkretan problem: nedostatak energetskih rezervi, nedovoljan dotok hrane ili stvarni nutritivni deficit. Ne treba je posmatrati kao ritual koji automatski proizvodi zimsku pčelu zato što je stigao određeni datum u avgustu ili septembru.
Šta je onda najvažnije za dobru zimsku populaciju?
| Faktor | Šta možemo zaključiti iz istraživanja? |
|---|---|
| Nizak nivo varoe tokom razvoja budućih zimskih pčela | Jedan od najbolje dokumentovanih faktora povezanih sa dugovečnošću radilica i uspešnim prezimljavanjem. |
| Kvalitetna polenska ishrana | Neophodna za razvoj i telesne rezerve, ali dodatna suplementacija nije automatski korisna ako realnog deficita nema. |
| Dovoljne energetske rezerve | Neophodne za metabolizam i termoregulaciju tokom zime. |
| Odgovarajuća brojnost društva | Broj pčela jeste važan, ali mora se posmatrati zajedno sa njihovim zdravljem i fiziološkim kvalitetom. |
| Prirodni sezonski prelazak i smanjivanje legla | Povezani su sa prelaskom radilica ka dugovečnom zimskom fenotipu. |
| Šećerna stimulacija | Može povećati leglo kada je dotok energije ograničavajući faktor, ali rezultat nije univerzalan. |
| Proteinska suplementacija | Može imati vrednost pri stvarnom nedostatku, ali ne postoji dokaz da rutinsko dodavanje svakoj zajednici automatski stvara više kvalitetnih zimskih pčela. |
Šta nauka još ne može precizno da nam kaže?
Ozbiljan naučni tekst mora da kaže ne samo šta znamo nego i gde granice znanja još postoje.
Ne postoji pouzdano naučno pravilo koje kaže:
„Davati X mililitara sirupa tokom Y dana od određenog datuma i dobićete Z procenata više zimskih pčela.“
Takav univerzalni recept ne postoji.
Razlog nije nedostatak pčelarskog znanja, već sama biologija pčelinjeg društva.
Rezultat zavisi od:
- klime i mikroklime;
- nadmorske visine;
- godine i vremenskih prilika;
- lokalne flore i kasnih paša;
- genetike pčela;
- starosti i kvaliteta matice;
- snage društva;
- količine polena i perge;
- rezervi hrane;
- nivoa varoe i virusnog pritiska;
- količine i dinamike legla.
Zato iskustvo dobrog lokalnog pčelara i dalje ima veliku vrednost. Ali ono postaje još vrednije kada se tumači u skladu sa biologijom društva, a ne kada se lično iskustvo proglašava univerzalnim zakonom.
Najčešće tvrdnje – šta kaže nauka?
| Česta tvrdnja | Ocena | Objašnjenje |
|---|---|---|
| „Sirup uvek povećava leglo.“ | Netačno kao univerzalno pravilo. | Efekat zavisi od prirodnog unosa i drugih ograničavajućih faktora. |
| „Više jesenjeg legla znači više zimskih pčela.“ | Previše pojednostavljeno. | Broj novonastalih radilica nije isto što i broj dugovečnih radilica koje će dočekati proleće. |
| „Što duže održimo maksimalno leglo, to bolje.“ | Nije naučno dokazano. | Smanjivanje legla deo je prelaska ka fiziologiji dugovečnosti. |
| „Svaka pčela izležena u septembru je zimska pčela.“ | Netačno kao stroga definicija. | Zimski status je fiziološki fenotip, a prelazak nastaje postepeno. |
| „Proteinska pogača uvek povećava kvalitet zimskih pčela.“ | Nije dokazano. | Najviše smisla ima kada ispravlja stvarni nutritivni deficit. |
| „Varoa tokom nastanka zimskih pčela nije problem ako je kasnije uništimo.“ | Opasna pretpostavka. | Pčele mogu biti oštećene još tokom razvoja, pre kasnijeg smanjenja broja varoa. |
| „Broj zimskih pčela nije važan, važan je samo kvalitet.“ | Netačno. | Dobrom društvu potrebni su i odgovarajuća brojnost i kvalitetna fiziologija radilica. |
Zaključak: ne pravimo što više pčela – pravimo uslove za dobro zimsko društvo
Posle pregleda naučnih istraživanja, najvažniji zaključak nije da pčele treba ili ne treba prihranjivati.
Takva podela bila bi previše jednostavna.
Prihrana je alat.
Može da nadoknadi nedostatak hrane. Može u određenim uslovima da produži odgajanje legla. Proteinska dopuna može pomoći kada postoji realna oskudica kvalitetnog polena.
Ali nijedan od tih postupaka nije sam po sebi „fabrika zimskih pčela“.
Suština:
Dobra priprema društva za zimu nije trka da matica što duže zaleže što veću površinu saća. Cilj je da društvo u odgovarajućem periodu proizvede dovoljno brojnu populaciju zdravih radilica koje su se razvile uz kvalitetnu ishranu, nizak parazitski i virusni pritisak, dovoljne rezerve hrane i uslove koji omogućavaju prelazak u fiziologiju dugovečne zimske pčele.
Pčelar zato ne bi trebalo da pita samo:
„Koliko ramova legla imam?“
već i:
„U kakvim uslovima se te pčele razvijaju i kakve će pčele iz tih ćelija izaći?“
To je pitanje koje mnogo bolje opisuje biologiju uspešnog prezimljavanja.
Česta pitanja o prihrani i zimskim pčelama
Da li stimulativna prihrana šećernim sirupom povećava broj zimskih pčela?
Može povećati količinu legla kada nedostatak energetskog unosa ograničava razvoj društva, ali nema dokaza da time automatski nastaje veći broj kvalitetnih dugovečnih zimskih pčela.
Da li treba prihranjivati pčele u avgustu?
Ne postoji univerzalni odgovor samo na osnovu datuma. Treba proceniti količinu hrane, prirodni unos, polen, snagu društva, prostor za zaleganje, zdravstveno stanje i nivo varoe.
Da li je svaka pčela izležena u avgustu ili septembru zimska pčela?
Ne u strogom biološkom smislu. Prelazak sa kratkovečnih na dugovečne radilice odvija se postepeno i zavisi od stanja čitavog društva.
Da li proteinska pogača povećava broj zimskih pčela?
Može biti korisna ako postoji stvarni nedostatak kvalitetnog polena, ali istraživanja ne potvrđuju da rutinsko dodavanje proteinske hrane svakom društvu automatski povećava broj ili kvalitet zimskih pčela.
Da li je važnije suzbiti varou ili stimulisati leglo?
Ova dva postupka nemaju istu funkciju, ali naučni dokazi veoma jasno pokazuju da visok nivo varoe tokom razvoja budućih zimskih pčela može ozbiljno smanjiti njihovu dugovečnost. Stvaranje dodatnog legla ne može nadoknaditi fiziološku štetu ako se radilice razvijaju pod velikim parazitskim i virusnim pritiskom.
Da li je velika količina jesenjeg legla loša?
Ne sama po sebi. Pogrešno bi bilo tvrditi da je jesenje leglo štetno. Ali jednako je pogrešno pretpostaviti da je maksimalna količina legla uvek najbolja strategija. Potrebno je posmatrati zdravlje, ishranu i sezonsko stanje celog društva.
Šta je cilj dobre pripreme za zimu?
Odgovarajuća brojnost zdravih, dobro hranjenih i dugovečnih radilica, nizak nivo varoe i virusnog pritiska i dovoljne zalihe kvalitetne hrane za prezimljavanje.
Naučni izvori i literatura
-
Mattila, H. R., Harris, J. L. & Otis, G. W. (2001).
Timing of production of winter bees in honey bee (Apis mellifera) colonies.
Insectes Sociaux, 48, 88–93.
https://doi.org/10.1007/PL00001764 -
Free, J. B. & Spencer-Booth, Y. (1961).
The effect of feeding sugar syrup to honey-bee colonies.
The Journal of Agricultural Science, 57(2), 147–151.
https://doi.org/10.1017/S0021859600047614 -
Mattila, H. R. & Otis, G. W. (2007).
Dwindling pollen resources trigger the transition to broodless populations of long-lived honeybees each autumn.
Ecological Entomology, 32, 496–505.
https://doi.org/10.1111/j.1365-2311.2007.00904.x -
Mattila, H. R. & Otis, G. W. (2007).
Manipulating pollen supply in honey bee colonies during the fall does not affect the performance of winter bees.
The Canadian Entomologist, 139(4), 554–563.
https://doi.org/10.4039/n06-032 -
Smedal, B., Brynem, M., Kreibich, C. D. & Amdam, G. V. (2009).
Brood pheromone suppresses physiology of extreme longevity in honeybees (Apis mellifera).
Journal of Experimental Biology, 212, 3795–3801.
https://doi.org/10.1242/jeb.035063 -
van Dooremalen, C. et al. (2012).
Winter Survival of Individual Honey Bees and Honey Bee Colonies Depends on Level of Varroa destructor Infestation.
PLOS ONE.
https://doi.org/10.1371/journal.pone.0036285 -
Dainat, B., Evans, J. D., Chen, Y. P., Gauthier, L. & Neumann, P. (2012).
Dead or Alive: Deformed Wing Virus and Varroa destructor Reduce the Life Span of Winter Honeybees.
Applied and Environmental Microbiology, 78, 981–987.
https://doi.org/10.1128/AEM.06537-11 -
DeGrandi-Hoffman, G. et al. (2016).
Honey bee colonies provided with natural forage have lower pathogen loads and higher overwinter survival than those fed protein supplements.
Apidologie, 47, 186–196.
https://doi.org/10.1007/s13592-015-0386-6 -
Quinlan, G. et al. (2023).
Carbohydrate nutrition associated with health of overwintering honey bees.
Journal of Insect Science, 23(6), 16.
https://doi.org/10.1093/jisesa/iead084 -
Corby-Harris, V., Snyder, L., Watkins DeJong, E., Meador, C., DeGrandi-Hoffman, G. & Shook, B. (2026).
Comparable performance of commercial honey bee (Hymenoptera: Apidae) colonies under alternative fall feeding strategies.
Journal of Economic Entomology.
https://doi.org/10.1093/jee/toag203
Napomena o izvorima: Ovaj tekst je zasnovan prvenstveno na recenziranim naučnim radovima i eksperimentalnim rezultatima. Iskustvo pčelara ima veliku praktičnu vrednost, ali iskustvena tvrdnja u ovom članku nije predstavljena kao naučna činjenica ukoliko za nju ne postoji odgovarajuća istraživačka potpora. Rezultate istraživanja sprovedenih u drugim klimatskim i proizvodnim uslovima treba tumačiti u kontekstu konkretnog pčelinjaka, a ne kao univerzalni recept.
Hvala vam na ovim informacijama, napokon da se vidi istina. Ubismo se u jesen stimulisati maticu dodavajući sirup a ono nema veze sa vezom. Čitajući ovo shvatam da su zablude godinama provlačene prepisivajući dela drugih autora ne prateći naučna saznanja. Jedino što me buni jeste da li redak sirup u jesen daje mogućnost većeg broja zimskih pčela ili se ovaj tekst odnosi i na redak i na težak (kako ste vi napisali u članku) gust sirup? Hvala Vam. Nastavite samo ovako.
Kratko razjašnjenje: Tekst se odnosi i na ređi i na gušći sirup. U jesen cilj nije stimulacija matice već dopuna zaliha. Zato ređi sirup 1:1 (prolećni stimulans) nije prvi izbor u jesen. Za jesen preporučujemo gušće sirupe 3:2 ili 2:1, jer se brže prerađuju i zatvaraju i unose manje vlage u košnicu.
Naučni oslonci (sažeto):
Bavarski LWG je višegodišnjim terenskim praćenjem utvrdio da sama koncentracija jesenjeg sirupa ne utiče merljivo na snagu društva posle zime; presudni su tajming i ukupna količina unesene hrane (LWG „Fütterung von Bienenvölkern”).
Radovi Mattila & Otis pokazuju da produžavanje jesenjeg negovanja legla (čak i uz proteinske dodatke) ne povećava broj niti učinak „zimskih pčela”; prelazak na zimski režim pre svega diktiraju opadanje polena i skraćivanje dana, a ne naš sirup.
Gerhard Liebig je u kasnoletnjim ogledima svesno dodavao i oduzimao zatvoreno leglo (pojačavao/slabio društva) i pokazao da to menja starosnu strukturu i jačinu na ulasku u zimu, ali ne menja ishod prezimljavanja niti prolećni razvoj (DBJ, 2005).
Od čega zaista zavise broj i kvalitet zimskih pčela:
Nizak nivo varoe u avgustu–septembru (i prateći virusi) – najjači prediktor zimskog ishoda.
Dobar pristup polenu krajem leta / vrlo rano u jesen – da negovateljice odgaje fiziološki „bogate” mlade pčele (vitelogenin, masno telo) koje ulaze u zimu.
Sezonski signali (skraćivanje dana, opadanje polena) – kolonija prirodno prelazi na „zimski režim”; kasno forsiranje legla obično nije korisno.
Pravovremeno obezbeđene i zatvorene zalihe – 3:2 ili 2:1 su praktično rešenje; sama koncentracija nije presudna, važno je da se dopuna završi na vreme i u dovoljnoj količini (LWG).
Kvalitetna matica i opšte zdravlje zajednice.
Preporuka za praksu: posle skidanja medišta hranite 3:2 ili 2:1, završite glavnu dopunu do sredine septembra, po potrebi dopunite do kraja meseca. Cilj je oko 15–22 kg zatvorenih zaliha (u zavisnosti od tipa košnice) i stroga kontrola varoe. Ređi sirup 1:1 u kasnoj jeseni ne pravi više zimskih pčela, a unosi više vlage koju pčele moraju da ispare.
Hvala još jednom – drago mi je da je tekst koristan!
Ne razume zašto onda u svakoj literaturi ( dobro ne baš u svakoj ali u većini literature) piše da se stimuliše matica u jesen da ima što više zimskih pčela?
Hvala, Luka, na pitanju — razumem nedoumicu.
Zašto „većina literature” piše da treba stimulisati maticu u jesen? Najčešće iz ovih razloga:
Mešanje pojmova „kasno leto” i „kasna jesen”. Mnoge knjige pod „jesen” podrazumevaju kraj avgusta–početak septembra, dok mi često mislimo na oktobar. Stimulacija ređim sirupom (1:1) ima smisla ranije, kada još ima polena; u kasnoj jeseni cilj je dopuna zaliha gustim sirupom (3:2 ili 2:1), ne „pravljenje” više pčela.
Druga klima i paše. Preporuke iz mediteranskih/blagih područja (kasne prirodne paše, obilje polena) ne daju iste ishode u našoj kontinentalnoj klimi.
Starija literatura i varoa. Deo preporuka potiče iz vremena pre savremenog razumevanja varoe i virusa. Danas znamo da je nizak nivo varoe u avgustu–septembru presudan za broj i kvalitet zimskih pčela (nemačka nacionalna praćenja – DeBiMo).
Terminološke razlike. „Stimulativno hranjenje” se ponegde koristi kao sinonim za „održati ritam zajednice dok traje paša”, a ne nužno kao recept da kasno forsiramo leglo.
Šta pokazuju noviji radovi:
Mattila & Otis (2007): dodavanje proteina u ranoj/poznoj jeseni može kratkotrajno povećati leglo, ali ne povećava konačan broj zimskih pčela niti njihov učinak na proleće; sezonski signali (pad polena, kraći dan) određuju prelaz na „zimski” fenotip.
LWG Bayern (DE, službena uputstva): koncentracija jesenjeg sirupa nije dokazano uticala na snagu posle zime; važni su tajming i ukupna količina dopunjene hrane.
Gerhard Liebig (Hohenheim): u ogledima je čak dodavao/oduzimao leglo (pojačavao/slabio društva) i utvrdio da to ne menja ishod prezimljavanja ni prolećni razvoj — menja se samo struktura i jačina na ulazu u zimu.
Praksa, ukratko:
Fokus u avgustu–septembru: varoa i polen (da se odgoje dobro uhranjene mlade pčele).
Kada krene opadanje polena i noći zahlade, prelazi se na dopunu zaliha: gusti sirup 3:2 ili 2:1, završiti na vreme (do sredine/kraja septembra).
Ne očekivati da će „puna hranilica” u kasnoj jeseni „napraviti” više zimskih pčela — broj i kvalitet određuju varoa + tajming i prirodni sezonski signali, a sirup je logistika zaliha.
Hvala još jednom na dobrom pitanju!
Vidim da je urednik, pisac teksta skroman i bira reči, ali može se slobodno reći da prepisuju jedni od drugih ne vodeći računa o naučnim novim saznanjima i informacijama.
Poštovani Andrija, hvala na pojašnjenju — razumem šta želite da kažete.
Tačno je da se u starijoj literaturi često ponavljala preporuka o „stimulaciji u jeseni“. Međutim, to nije nužno posledica „prepisivanja“, već kombinacije tadašnjih okvira:
pod „jesen“ se često mislilo na kasno leto (kraj avgusta/početak septembra), a ne na oktobar;
druga klima i paše (blaže jeseni, više polena) — prenos iskustava iz takvih uslova;
period pre savremenog razumevanja varoe i virusa (DWV), bez dugogodišnjih monitoringa;
malo standardizovanih ogleda i statistike; dosta „pravila palca“ iz prakse koje su autori preuzimali jedni od drugih kao radnu pretpostavku.
Danas imamo više podataka (terenski monitorinzi, standardizovani ogledi, bolje razumevanje varoe/virusa), pa se težište pomera sa kasne stimulacije na: pravovremenu dopunu zaliha (3:2 ili 2:1), kontrolu varoe u avgustu–septembru i završetak radova dok je toplo. Moj cilj nije diskreditovanje ranijih autora, nego ažuriranje preporuka prema novijim dokazima i našoj klimi.
Ako imate konkretne savremene radove koji za naše uslove pokazuju trajnu korist kasne stimulacije na broj zimskih pčela, rado ću ih pogledati i uvrstiti u tekst. Hvala na korektnom komentaru i doprinosu diskusiji!