Biološke osnove: mogu li pčele svariti animalne proteine?

Probavni sistem pčela je specijalizovan za preradu biljnog materijala, a naročito polenskih zrnaca, koji predstavljaju njihov osnovni izvor proteina u prirodi. Pčele koriste specifične enzime, uključujući proteaze i peptidaze, kako bi razložile kompleksne proteine iz polena u aminokiseline koje su neophodne za sintezu telesnih proteina, uključujući vitelogenin i matičnu mleč.

Međutim, animalni proteini — poput kazeina iz mleka ili beta-laktoglobulina iz surutke — imaju drugačiju strukturu i stabilnost, što otežava ili onemogućava njihovu potpunu razgradnju u probavnom traktu pčele. Nedostatak odgovarajućih enzima za razgradnju životinjskih proteina može dovesti do njihove akumulacije ili nepotpune absorpcije, što ne samo da smanjuje nutritivni efekat već može izazvati metabolički stres, poremećaj mikrobiote creva i fermentaciju neprobavljenih ostataka.

Takođe, neki proteini životinjskog porekla mogu sadržavati patogene ili alergene, što dodatno komplikuje njihovu upotrebu. Ukratko, digestivna fiziologija pčele je enzimatski sistem prilagođen varenje polenskih proteina.

Zbog toga može doći do:

• nepotpune razgradnje proteina,
• taloženja nerazgrađenih molekula u digestivnom traktu,
• poremećaja u osmozi i metabolizmu,
• mogućeg pada imuniteta.

Šta to znači za pčelare?

1. Niska iskoristljivost proteina
   Iako mleko i surutka sadrže visok procenat proteina (kazein, beta-laktoglobulin), pčele ne poseduju potrebne enzime za njihovu efikasnu razgradnju. To znači da većina tih proteina ostaje neiskorišćena, što dovodi do metaboličkog opterećenja i smanjene nutritivne koristi. U praksi, pčelar može uložiti resurse u dodatke bez stvarne koristi za razvoj legla ili imunitet zajednice.
2. Fermentacija i disbioza
   Zbog neprobavljenih proteina, dolazi do fermentacije u crevima pčela, što remeti ravnotežu crevne mikrobiote. Ovo može rezultirati simptomima sličnim nozematozi: dijareja, letargija i brže propadanje pčela. Takvo stanje slabi zajednicu, naročito u periodima kada je unos prirodnog polena već smanjen.
3. Brzo kvarenje sirupa
   Sirupi obogaćeni mlečnim dodacima (naročito u toplim uslovima) brzo fermentišu, stvarajući nepoželjne nusprodukte kao što su mlečne kiseline i alkohol. Time sirup postaje toksičan i može izazvati gubitke zajednica. Pčelari često ne prepoznaju kvarenje na vreme, što dodatno pogoršava problem.
4. Moguć prenos patogena
   Mlečni proizvodi, ukoliko nisu industrijski pasterizovani, mogu biti vektor bakterija, gljivica i virusa. U okruženju košnice, mikroorganizmi mogu kontaminirati saće i hranu, izazivajući dodatne bolesti. Ovo je naročito rizično ako se koriste sirovi ili kućno obrađeni mlečni proizvodi.
5. Laktoza kao problematičan šećer
   Pčele nemaju enzim laktazu koji je potreban za razgradnju laktoze. Unos većih količina laktoze (više od 2–3%) može izazvati osmotski stres i prolazne crevne poremećaje. Surutka u prahu često sadrži i do 70% laktoze, što je znatno iznad preporučenih granica za pčelinju ishranu.
6. Zamagljena korist vs. rizik
   Iako neki istraživači (npr. Lebedev u radu „Hrana i ishrana pčela“) predlažu korišćenje mleka kao dodatka, većina savremenih studija pokazuje neubedljive rezultate ili čak negativne efekte. U radu Nascimento et al. (2020), suplementi na bazi životinjskih proteina nisu značajno poboljšali razvoj pčelinjih zajednica, dok su biljni dodaci pokazali stabilniji nutritivni efekat i bolju prihvaćenost od strane pčela.
7. Ekonomska i praktična neisplativost

Pored nutritivnih i bioloških ograničenja, mleko i surutka zahtevaju pažljivo skladištenje, kraće rokove upotrebe i više pažnje pri formulaciji dodataka. U poređenju s komercijalnim biljnim pogačama na bazi kvasca, soje, lupine ili mikrokapsuliranog proteina, mlečni suplementi se ne pokazuju kao optimalno rešenje.